Marko Mil Popović

     Dok se penjem uz kaldrmu ohridskog Starog grada, ostavljajući iza sebe turističku gužvu sa pristaništa, ulica Nada Fileva donosi potpuno drugačiju sliku Ohrida. Između gusto zbijenih kuća, pažnju mi privlači monumentalni, ali potpuno zapušteni objekat koji odmah odskače od ostatka ambijenta. To je zgrada nekadašnje osnovne škole "Sveti Sava", objekat koji danas savršeno oslikava spoj bogate istorije i savremene balkanske tranzicije.      Osnovna škola Sveti Sava zauzima istaknuto mesto u starom gradskom jezgru, u kompleksu Mesokastro, na dominantnoj visoravni na ohridskom brdu Deboj. Nalazi se u neposrednoj blizini brojnih, značajnih kulturno-istorijskih spomenika, crkve Svete Bogorodice Perivlepte, Svetog Dimitrija, Svetog Konstantina i Jelene, Svetih Vrača, Svete Bogorodice Čelnice, u duhovnom prostoru sa drevnom graditeljskom tradicijom.      Zgrada je podignuta na samom kraju otomanske vladavine, u periodu od 1898. do 1899. godine. F...

     Zvuk telefona se prolamao kroz veliku kuću. Ekran belog telefona je svetleo, a mladić u svečanom odelu je znao da traže njegovog poslodavca. Crvena staza, koja se prostirala kroz čitavu kuću, vodila ga je do aparata, rezervisanog samo za Aleksu Perovića. Komoda gde je stajao imala je posebno mesto u bogato opremljenom hodniku, koji je spajao prijemni salon i radnu sobu.        Sem modernog telefonskog aparata na komodi je stajala sveščica sa podsetnikom i vizitarom. On sem što je bio ogroman, bio je i prepunjen vizitkartama, koje je stari trgovac umetninama skupljao preko šezdeset godina. Ispod njih na polici se nalazio starinski bakelitni Iskra Kranj telefon, podsetnik na nekadašnje dane, kad je Aleksa Perović voleo da koristi sredstva komunikacije.      Iznad komode bile su okačene dve ukrštene mačete donete iz Perua, koje su lokalni Indijanci koristili za krčenje šuma, ali i seču grana koke. To je na prvom velikom proputovanju, j...

     Kroz odškrinuta vrata balkona čuo se vetar. Igrao se sa tek olistalim granama drveća i zastavama koje su se vijorile ispred hotela. Svež jezerski vazduh se probijao kroz teške zavese, lagano s vremena na vreme dopuštajući prvim jutarnjim zracima da dopru i prelivajući se preko velikog kreveta, osunčavao njihova lica. Gledala ga je. To poznato lice, koje je otišlo pre mnogo godina, ponovo se nalazilo sa druge strane njenog jastuka.       Dušan Armenski je lagano otvarao oči i svoj pogled usmeravao u stranu na kojoj je ona bila. - Dobro jutro, nadam se da si lepo spavala.      - Dugo već nisam lepše spavala, ni srećnija se probudila. Gledao je u njenom pravcu, kosa joj se presijavala. Nakon toliko godina mogao je videti mali ožiljak iznad desne obrve koji je nosila od najranijeg detinjstva. Žena koju je ostavio i kojoj se nakon toliko godina ponovo vratio ležala je kraj njega       - I ja sa ne sećam kad sam bio ov...

     - Profesore De Kolo, očekivali smo da ćete još pre dve nedelje stići u naš lepi grad.      - Vanredno lep, stara Vizantija još uvek ima svoga sjaja. Žurio sam koliko sam mogao, ali bogovi mora su slali oluju jednu za drugom. Nažalost morali smo da se usidrimo u Kataniji na nekoliko dana, a nakon toga su nas bogovi zaustavili i u Atini. Tek kad smo ih umilostivili, dobili smo dozvolu da dođemo i uplovimo u prelepu Saloniku.      - Profesore, nama je čast da neko čijim venama teče plava krv uđe u naš dom. Kad smo u Vašem pismu pročitali da ste potomak velikog Žoakima Mire, srca su nam bila još ushićenija. Privilegija je upoznati tako velikog čoveka. Profesore, moram da Vas pitam, da li želite prvo da ručamo? Spremili smo Vam kraljevsku gozbu, ili želite da pogledamo platna koja ste nam doneli.      Takozvani profesor De Kolo, naravno, da nije bio plave krvi. Rođen je u siromašnoj francuskoj radničkoj porodici, u seocetu koje...

     Rastali su se sa Vasilevskim. Razgovor sa kolegom sa studija i nekoliko sati provedenih sa njim vratili su ih u period bezbrižnog življenja. Zajednički prijatelji, sati provedeni u bibliotekama i zagušljivim klubovima. Toliko reči za ovaj ponovni, kratki i iznenadni susret. Setiti se svih ljudi koji su prošli kroz njihove živote i koji su ostali zapisani i zatočeni u dubini njihovih sećanja.       Dušanu i Danici je bilo još simpatičnije što pojedince koji žive u Beogradu, pogotovo Danica, nisu videli od kraja studija, a Vasilevski, koji je stotinama kilometara udaljen od njih, tu je. Ne samo da je dobrodušni kustos bio na usluzi i pomogao im, nego je pre svega bio dobar prijatelj, na kog su mogli da se oslone.      Penjali su se stepenicama hotela kad je osetio vibraciju svog malog telefona. - Aleksa zove, pravi je trenutak, vidimo se za koji minut.      Otključavali su vrata svojih soba i pogledom razišli - Aleksa, ...

     Umesto predgovora      Knjiga koja je pred nama je granični kamen međaš, koji se nalazi između nekadašnje Čukarice sa jedne strane i neke nove buduće čiji redovi tek treba da budu ispisani.. Ona predstavlja pokušaj da se današnjim generacijama približe ljudi koji su gradili Čukaricu, kao i epoha kojoj su pripadali.      Tokom predhodnih dvadeset i više godina pojavilo se dosta knjiga sa temom Čukaričke prošlosti, koje su pre svega sa istorijsko-geografskog aspekta pokušavale da čitaocu približe Čukaricu i njenu bogatu istoriju. U svim tim zapisima, hronikama, ličnim sećanjima pojavljuje se se mnoštvo znanih i neznanih junaka, koji su ispisivali stranice postojanja naše opštine. Međutim sve do danas se nije pojavila kompletna i sistematizovana antologija posvećena najznamenitijim čukaričanima.      Stilski šarolika i istovremeno elegantna, ovo je prva obimna biografska studija i siguran sam prvi kompletan izvor životnih pri...

     Pozdravili su se sa Kurbanovim. Ostao je, kako sam reče, da još malo uživa u lepoti antičkog Ohrida i da svojim sagovornicima omogući da se udalje i lagano izgube u vrevi staroga grada.      - Armenski, čini mi se da smo sa ruskim atašeom dobro prošli. Na prvi pogled sve rečeno izgleda prilično logično - rekao je Vasilevski brišući znoj sa čela.      - Postoji mogućnost da govori istinu i da zaista želi da pomogne. Međutim, mene plaše njegovi u Moskvi. Mišljenja sam da država jednim delom utiče na njih, ali isto tako pojedinci imaju prevelik uticaj na državni aparat. To me i plaši, problem je ko će prvi doći do mene.      - Ali zašto onda ideš ponovo u Moskvu? - pitao je prijatelj.      - Moram. Ne znam da li ću uspeti da isteram istinu na čistinu, ali bar da pokrenemo nešto što drugi mogu da nastave. Suludo je, dovoljno sam dao, pre svega samog sebe. Red je da i drugi pokušaju da stave tačku na ovu već poma...