Marko Mil Popović

  Naišao je prevoz. Dugački autobus je bio prilično prazan i sem njega ušla su još dva putnika. Dvoje srednjoškolaca, koji su delili slušalice od mobilnog telefona. Išli su pribijeno, jedno uz drugo i nisu mnogo marili za druge ljude. Dobro ih je osmotrio, devojka je imala neke čudne cipele ili možda patike sa velikim platformama. Momak u starkama i dalje je bio prilično viši od nje, tako da je sve vreme bio nagnut nad njom, da joj slušalica ne bi ispadala iz uveta. Naravno to je koristio da bi se saginjao i ljubio je, ona se cerekala, nekad uzvraćajući, a nekad koketno, odbijajući ga. Seo je u prednji deo autobusa, sa desne strane, na duplo sedište. Ispred njega su bile dve starije žene, nasuprot njih, sedeo je muškarac u radničkom kombinezonu, koji se najverovatnije vraćao sa posla. Autobus je skrenuo polulevo i hvatajući petlju, penjao se ka mostu. Posmatrao je svetla na gradilištu, savsku obalu nije mogao da raspozna. Koliko je u mraku mogao videti, nazirale ...

Radio Beograd 1 - emisija Boja, zvuk i pokret Posleponoćni razgovori sa Aleksandrom Jagodić. Pričali smo o Čukarici, Dušanu Armenskom i novoj zbirci priča "Čarli Parker svira bosa novu i priče o tri pisca”. Odlična muzička podloga u pauzama razgovora. Preslušajte emisiju na donjem linku: Boja, zvuk i pokret | Radio Beograd 1 | RTS

  - Beograd je večeras posebno grozan. - Zašto gospodine Vasiljev? Isto je svaki dan. - Ne možeš to da razumeš. Trebalo je da dođem u malu sredinu, gde život teče mirno. - Aha, sad razumem. Nas dvojica, na našu nesreću, završili smo u ovoj ludnici. - Upravo tako, a onda mi se još pojavi neki umetnik koga juri Moskva. - Ko je uopšte taj čovek koga smo čekali? - Koliko imam saznanja, izgleda da je nešto zeznuo u Moskvi. - Nešto bitno? - Ni meni ne pričaju sve. Iz razgovora, imam utisak, da su neke slike posredi. Međutim, kad sam pitao šta je konkretno, niko nije želeo da mi kaže. - Ukradeno? - Ukradeno jeste, tu i leži problem. Međutim, da li je on u pitanju ili neko drugi, to ne mogu da razumem. - Izvinite na pitanju, ali zašto Ekselencija nije poslala još podrške za ovo večeras. - Tako je naređeno odozgo. Ovo što nas dvojica sad pričamo, nije se ni desilo. Da li se razumemo? - Ja sam vaš vozač. Dok ste Vi tu, mene ništa drugo ni ...

Skočio je sa broda. Voda nije bila hladna, samo je čudno mirisala. Nije imao vremena da razmišlja, uskočio je u tamnu i hladnu reku i krenuo je da pliva ka obali. Kad je isplivao na površinu, morao je obrisati oči od vode koja mu se slivala sa čela i odmah je odradio dva do tri zaveslaja. Sekao je obrise svetala mosta na Adi i dok je ispraćao siluetu pilona, pustio je matici da ga vuče. Beogradske obale su bile u mraku i uz buku brodskih motora, samo su rečni talasi mogli da se čuju. Iskoristio je tu prednost, mogao je lagano da se išunja i da niko sa obale ne primeti njegov beg. Brod, na kome je proveo poslednjih desetak dana se lagano udaljavao i činilo se mirno, plovio ka ušću Save u Dunav. U daljini je polako nestajao zvuk brundanja motora. On se sa svakim pokretom ruku, sve češće borio sa smećem koje je plutalo po rečnoj površini i prateći talase, lagano se taložilo uz beogradske obale. Taman kad je pomislio da je blizu sigurnosti, naleteo je na...

U potrazi za Riberom – poglavlje po poglavlje Poštovani ljubitelji pisane reči, Roman U potrazi za Riberom već je pronašao svoj put do čitalaca u štampanom izdanju. Ipak, svako delo koje živi kroz reč zaslužuje da bude dostupno u svakom trenutku, svima koji žele da mu se vrate. Zato sa zadovoljstvom najavljujem novo poglavlje njegovog života – objavljivanje romana na ovim stranicama, deo po deo, glavu po glavu. Svake nedelje biće objavljeno novo poglavlje, kako biste mogli da čitate u ritmu koji dozvoljava da se svaka scena, svaka misao i svaka senka likova zadrže u vama duže. Neka iščekivanje između poglavlja produbi doživljaj i približi vas svetu romana. Sam naslov vezan je za španskog baroknog slikara Hozea de (Đuzepea) Riberu i njegovu ikonu Svetog Andreja Prvozvanog. Potraga za tom ikonom čini osnovu romana – simboličnu, ali i stvarnu. Ideja je nastala tokom čitanja Embahada Miloša Crnjanskog i njegovog prisećanja na prvi diplomatski zadatak koji je dobio ...

Povorka automobila se kretala i sirene su trubile kroz selo dok nisu stigli do kuće Ljubinih, Sanjinih i Gocinih roditelja. Pleteno cveće na kapiji, devojke u narodnoj nošnji sa ruzmarinom u rukama i ponosni otac koji je nazdravljao sa gostima koji su polako pristizali. U kući i ispred postavljeni stolovi, okupljeni svatovi, hrana i piće u velikim količinama. Šarolik svet, devojke i mladići iz komšiluka i napokon, ponovo je video njeno lice među njima. Polako je prilazio i graja koja ih je okružavala se lagano utišavala. Odavno je i ona njega videla i isto poput njega se pravila da ga ne traži u gomili. Zadržala je dah, a onda izustila: Zdravo Ivane – kratko je rekla, pružajući ruku nesigurno u njegovom pravcu. Zdravo Sanja – prihvatio je i onda je shvatio da ne zna šta dalje. Tišina je beskonačno trajala, oboje su očekivali nešto, a on u tom trenutku ništa nije mogao učiniti, samo je stezao njenu ruku, dok je nije istrgla. Da te upoznam ovo...

Uzeo je kašiku slatkog od šljiva i popio gutljaj vode. Leglo mu je, baš-baš. Otvorio je fioku i uzeo još jednu kašičicu i ponovo zahvatio u teglu. Šljiva se presijavala, a šećerni soft se lagano slivao u sudoperu. Jako je otvorio usta i smazao je. Okrenuo se u pravcu frižidera, pozivnica je i dalje stajala prikačena magnetom i bez prestanka mu se obraćala, ajde, ajde. Bio je spreman da krene, ali nekako mu je bilo mrsko. Sama pomisao povratka i viđanje znanih i neznanih ljudi, dragih i manje dragih, sve to mu je izazivalo neku nelagodu. Zanimalo ga je, zašto su ga pobogu zvali. Sa Ljubomirom je ostao u dobrim odnosima, ali ga je viđao kad bi sa porodicom dolazio za Beograd. To bi bili srdačni, mada kratki trenuci, tokom kojih bi se poigrao malo sa decom, sa Svetlanom bi pričao o pravljenju vina i Ljuba bi ga zasmejavao. Čak se nije ni trudio da bude blizak sa njima, ali oni su ga kroz sve te godine je...

Zavukla mu je ruku u džep od pantalona i izvukla ključ od stana. Otključala je i ušli su u malo predsoblje. Lagano, ali ipak dovoljno snažno je zatvorila vrata i automatska brava se zaključala. Prošli su do dnevnog boravka, koji je istovremeno bio i spavaća soba i on se brzo spustio u svoj krevet. Nakon zadimljenog bara, šetnja posleponoćnim ulicama im je prijala. Držala ga je čvrsto pod ruku i duboko su disali. Ona je pričala, a on ju je polusvesno slušao. Takav je bio i kad je seo na svoj krevet. Pomogla mu je da svuče pantalone i lagano mu podigla noge i nekako smestila u ležeći položaj. Otvorio je oči i s mnogo tuge u očima pogledao u njenom pravcu. Gledala je i ona njega i, nedozvoljavajući suzi da krene, čekala da on sklopi oči. Ostala je tako nepomična možda i nekoliko minuta, a onda je osetila, čula kako spava. Obrisala je suze i izvukla telefon iz džepa. Očekivala je Mikijev poziv ili poruku. Nije je bilo. Otišla je...

       Lidija je zaštitnički napravila blok ka njemu, ali ju je on uhvatio za rame i šapnuo da pronađe Mikija dok ne prođe ova oluja. Pogledala je u pravcu bivše drugarice i bez reči ih je napustila. Uvek je bila previše zaštitnički nastrojena – pokušala je duhovitom dosetkom da razbije led. Mogli bi to nazvati lojalnošću, ali s druge strane neki drugi ne znaju šta to znači. Bilo mi je teško kad sam izgubila najbolju drugaricu. Mislila sam da ćemo ostati prijateljice do kraja života, da ćemo biti kume jedna drugoj, da ćemo decu zajedno odgajati. Svako pravi izbore u svom životu. Nekad čak i kad dobro izaberemo ispadne da smo pogrešili. Može se i tako reći, godine nas nauče da prihvatimo izbore drugih ljudi i da idemo napred, da nastavimo dalje. Tako je, naučimo se. Nadam se da imaš drugu najbolju drugaricu. Ima ih, ali sam s godinama postala izbirljivija. Kaže mi Lidija, videla te...