Marko Mil Popović

  Krenuli su svako na svoju stranu. Osećao se prilično izmoreno. Šta mu se upravo dogodilo. Kako je od svih dana, baš danas naleteo na nju. Taman je prestao da misli o njoj. Dobro ne baš skroz, ali mnogo ređe nego ranije. I to je bio napredak, zar ne. Da li će sad ponovo da misli o njoj svaki dan. U glavi je čuo glasno i dugo i to ne malo, nego veliko A sa znakom uzvika, koje mu je udaralo o zidove i malog i velikog mozga. Kakav dan, tek je krenuo, a već mu je preseo. Mada lepa je, možda i lepša nego što je bila, ili što se on seća. Onako malecka, mršava sa svojom kovrdžavom kosom, ipak rekao bi da ju je pomalo ispravljala, nije više imala onakve lokne kao što ih se on sećao. Možda ih se sećao kako je želeo, a ustvari su bile iste kao i ranije. Ma ko će ga znati. Ali što je morao da naleti na nju, to ga je mučilo, baš užas. Skrenuo je ka parku, ulazio je duboko u njega, kad je na klupi video stariju ženu. Zete, tačan si, svaka čast. Znala sam ...

  Čuo je škripu guma. Do sada nije obraćao pažnju na saobraćaj koji je tekao glavnom ulicom, samo je piljio u semafor i čekao da se upali zeleno svetlo za pešake. Okrenuo se i video golobradog mladića kako pokušava da ubaci brzinu u rikverc i da auto koji je proklizao do pešačkog prelaza, da vrati metar, metar i po unazad. U tom trenutku se upalilo zeleno svetlo, taman kad je pomislio da krene, osetio je nečiju ruku na ramenu. To je bio kolega sa prethodnog posla. Nasmejali su se jedno drugom i u prolazu ovaj ga je pitao kako si, šta ima novo. Uspeli su da prozbore nekoliko rečenica i brzinski su pokušali da se vrate na svoje zamišljene maršrute. Mahnuo mu je i krenuo. Na žalost tih nekoliko banalnih i ne baš smislenih reči i rečenica ga je usporilo. Dok je prelazio deo ulice sa strane na kojoj se nalazio, već je krenulo da se pali zeleno svetlo za vozila, dok se ono drugo manje za pešake uveliko crvenilo. Stao je na polovini ulice, na p...

Među šesnaest priča, koliko ih se nalazi u ovoj zbirci, sabralo se mnoštvo detalja koji se, koliko god da se rasipaju u svojoj razuđenosti, ujedno i spajaju u celinu savremenog života prestonice. U njima žive obični, urbani ljudi, od kojih se neki provlače kroz više priča, balansirajući na tankom žiletu sreće i tuge, prošlosti i budućnosti, podsvesti i svesti, smisla i besmisla, u večitoj potrazi za ljubavlju i receptom kako da im ona ne izmakne. Ova knjiga se, po svemu sudeći, može čitati i kao odraz našeg vremena, naših nada, strahova i stremljenja – jer daje sliku, ali i priliku nama samima u beskrajnom lavirintu želja i mogućnosti sa kojima se budimo i ležemo, u kolotečini dana koju zovemo život. Priče iz ove zbirke mogle bi se posmatrati i kroz nekoliko žanrova, pri čemu prednjače psihološki, a zatim i ljubavni motivi. U neku ruku, svaka priča mogla bi se podvesti pod psihološku, ali su najupadljivije one u kojima se kroz snove potkradaju najdublje...

Kao i uvek previše razmišljaš, prilazio mu je, noseći u desnoj ruci bocu nekog pića i dve čaše. Da li da kažem dobro jutro, rekao bih da je sunce tek izašlo. Može, može, dobro jutro baš lepo zvuči. Nego Pisac, otkud ti u mom snu. Pa upravo si mi ukrao nekoliko rečenica iz knjige, greh bi bio da se i ja ne pojavim. Zastao je na trenutak. Da li sam te citirao? Od reči do reči. Odavno mi se nije desilo da neko zna napamet moju knjigu. Pa rekoh, red je da pozdravim čoveka koji sem što zna, istovremeno i sanja moju knjigu. Super, mada šteta što je ovo samo san. Ma snovi su nekad i više nego dobri. Nego – pogledao je u pravcu flaše – Izvini, samo je ovo ostalo u šanku. Martel, sedam godina star. Nekad je bilo boljih pića, ali i ovo će prijati. Spustio je čaše na stenu i nasuo im po više od pola. Da nije malo rano? Nikad nije rano, a i voleo bih da naz...

Lepo mesto. Napokon. Posle svih onih košmara kroz koje je prošao, napokon nešto lepo da sanja. Zamislio se. Sanjam! Da sanjam i svestan sam toga. Mozak mi se još nije skroz isključio. To je i dobro i loše. Nastala je pauza. Obasjavalo ga je sunce. Počeo je da šeta, prelepo jezero. Nekoliko mlađih devojaka je prošlo pored njega. Zakikotale su se i produžile svojim putem. Spustio je pogled, bio je pristojno obučen. Isto kao i juče na poslu. Plava košulja sa ruskom kragnom. Farmerke! Brzo je spustio pogled na šlic, bio je zakopčan. Odahnuo je, dobro je. Pogledao je u pravcu stopala, imao je ganc nove martinke. Konac se žutio, bile su skroz nove, presijavale su se. Pomislio je, otkud mi martinke, nisam ih nosio barem pet ili šest godina. Ma to je skroz dobro, čak nisu ni teške, osećao je da lebdi. Bacio je pogled ponovo u pravcu jezera, zaista je bilo prelepo. Video je pri dnu veliku stenu u obliku kocke, krenuo je da se spušta ka njoj...

Da, Crna lala - nastavila je - pravo remek delo, a ipak nije toliko komercijalno. Okrenula se u njegovom pravcu - sve što radimo je nekako previše, preterano, čak i Vladanova razdraganost. Znaš, pozvala ga je da se približi - da nije ovako preteran, Marina bi ga mnogo manje maltretirala, mnogo ranije bi mu se predala. Znači muškarac mora biti malo manje napadan. Ali kako onda da ti stavi do znanja da mu se dopadaš. Postoji ta granica gde žena zna. Oseti se. I kad osetiš, šta onda radiš? Razmišljam da li da dam šansu ili ne. Bude li kad komplikovano? - prilično je ozbiljno pitao. Uvek je komplikovano - nasmejala se. Znaš, večeras sam bar deset puta odlučila da ne dođem na promociju. Zbog mene? Između ostalog. Mada, znaš, najgore je doći na promociju automobila koji vredi kao tvojih deset godišnjih plata i da se kao i svi - pokazala je rukom preko sale - ostali pretvaraš da ćeš ga kupiti. Naše mušte...

Da te upoznam, ovo je Marina. Marina, imam čast da te upoznam sa jednim pravim i uz to živim književnikom. Nežno mu je pružila ruku. Gledala je u njegovom pravcu, iz malih zelenkastih očiju se video ispitivački pogled... Oh, hvala vam, nisam znala da me je uopšte spominjao. Moj drugar je sramežljiv, ali i iskren. Razvukao je osmeh gledajući druga kako iz ladno bele, prelazi u crvenu fazu lica. Naravno da sam iskren, to mi je i srednje ime... Da, da, naravno, svakako. Pogledao je u dosta izražajnije lice devojke, koja je prilično nepoverljivo gledala u njegovom pravcu. On je tek sad shvatio da se nalazi na dvostrukom sastanku... I batice šta kažeš, glamurozno, zar ne? Ni ne možeš zamisliti šta smo sve morali da uradimo da bi ovo ovako izgledalo. Da, da, vrlo elegantno. Dosta ste novca uložili... Moguće, moguće, nadamo se... Pogledao je u pravcu svoje večerašnje pratilje... Batice, Marina i ja moramo da dočekamo još neke goste, a vas dvoj...

Proveravao je dugmad na svojoj košulji. Na desnom rukavu je bilo zakopčano na drugoj rupici, pomislio je, dobro je. Međutim, na levoj ruci se prešao, ta druga rupica mu je stezala ruku, u stvari stezala je sat, koji je nosio. Otkopčao je dugme i provlačeći ga kroz prvi otvor, napravio je više mesta. Promrdao je ruku i pogledao na svoj sat. Ostalo je još tri minuta do dvadeset časova. Okrenuo se ka velikim staklenim vratima, pogledao je u svoj odraz. Pomislio je opa, opa, izgledam ko prokleti tajni agent. Namestio je kravatu i okrenuo se u pravcu hotelskog parkinga. Tražio je pogledom Vladana, koji inače nije imao običaj da kasni, ali eto danas izgleda da će zakasniti. Njegova ideja je i bila da se zajedno pojave na promociji novog modela automobilske kuće iz Štutgarta. Nije baš bio ljubitelj nemačkih automobila, ali znao je da su Nemci široke ruke na ovakvim dešavanjima. Vrteo je film, realno večeras nije ni imao ništa pametnije ni da radi. Teška odluka, ili g...

Primetila je da gazi tucanikom. Držao ju je pod rukom, osećala je miris njegovog parfema. Gledala ga je, zaista odavno nije uživala u muškom društvu. Međutim vrzmalo joj se u glavi zašto je posle toliko godina ponovo na Kosančićevom vencu i zašto pod rukom drži Miloša Crnjanskog. Mlada damo, ti dobro znaš ko je voleo da šeta Kosančićevim vencem i ko je voleo da čita, to nisam ja rekao, već citiram njega, najvećeg Miloša Crnjanskog. Gledala ga je, bilo ju je po malo sramota. Bila je svesna s kim je ovde dolazila, ali sve se nadala da to nije istina. - Pa znam, ali ipak, bilo mi je malo glupo. Nikad nemoj da ti bude glupo. Ne smeta što sam prešao na ti. Ne, ne, ne, nikako, ali da li ja smem. Jesam, kako je on voleo da kaže najveći, ali prelepe žene uvek mogu da budu na ti sa mnom, čak, neophodno je. Kod Hiperborejaca, pa da, tako elegantno ste u Rimu izgledali. Zašto nismo u Rimu? Tvoj je san, ti si htela da budeš ovde. Ali nisam ovde bila deset...