Opsovao je u sebi i istrčao iz kancelarije. Mali lift je već bio prepun, a tri raspričane starije gospođe su svojom pričom samo pojačavale stisnutost u toj maloj kutiji. Nameštao je frizuru, sređivao revere od kaputa, na muzgavom ogledalu proveravao da li je zarazni osmeh isti kao dok je on bio student. Izašao je iz zgrade i nonšalantnim, dodao bi istovremeno opakim korakom krenuo ka parku, smišljajući kako sesti sasvim slučajno pored nje. Na primer, izvući novine, kao čitati ih i onda sasvim slučajno pitati za knjigu, a ostalo je već laganica i deo njegovog iskustva. Sa velikom dozom samouverenosti je skrenuo ka parku, osmeh mu je činio lice sjajnim i sigurnim u zamisao. Skrenuo je iza zidića i umesto devojke sa knjigom u rukama, stajao je samo tetrapak soka od borovnice i prazna klupa. Razočarenje i to sa razdvajanjem te tužne reči na slogove. Izvadio je telefon iz džepa i okrenuo Petra. Telefon je uporno ...
Još jedan sunčani aprilski dan. Pupoljci su postajali predivni cvetovi. Zelenilo lišća i trave je prekrivalo sivilo grada. Istovremeno se budio život, koji se posle duge i hladne zime, kao sveža krv u čoveku rasprostirao u najskrivenije delove grada. Dolazak proleća se primećivao i u njegovoj kancelariji. Pomislio je u sebi, stoj, stoj! Šta to radiš čoveče, da nisi kojim slučajem krenuo da pišeš ljubavnu priču. Nasmejao se sam sebi. Kako je uopšte uspelo da mu padne na pamet tako nešto besmisleno, pa još sa naglaskom na jedan sunčan aprilski dan. Ma bio bi maestralan pisac ljubića. Da, da, samo mu je još to trebalo u životu. Sa radija se čuo piskavi glasić neke nesrećnice, koju su slagali da ima talenta. Oni koji bi želeli da je odvuku u krevet, bi rekli čak i anđeoski glas. Laž je najubojitije oružje, tako najlakše dođeš do nečijeg, ajde da ne bude prost srca, bilo muškog ili ženskog. Nije imao ništa protiv toga, ali ne možete ...